Fotografija: Pexels – irina Novikova
Ni vseeno, kakšne barve je morje,
ker odseva v očeh
in v smehu in zablodelih mislih.
Ukraden čas ostaja
skrit za vrati nenapisanih pesmi,
pokrit z džezom
in razmetanimi oblačili.
Nisva imela časa,
da bi se srkala,
da bi iz strahu odstranila koščice,
da bi silhueti napolnila z mehko padajočimi
cvetovi češenj ali breskev ali celo nekih novih začetkov.
Tako sem te ljubila,
da bi lahko počasi
iz razpok mojega življenja,
iz davno presušenih obetov,
iz kamnitih ostankov nekoč blagega pričakovanja
pritekla solza.
Da bi ti v dlani,
tako ljubljene,
tako ljubeče,
položila golo dušo.
In bi jo lahko začutil med prsti,
skupaj z luknjami,
packami,
gubami
in raztrganimi stavki,
ki ne pomenijo ničesar
in hkrati vse, kar sem.
Da bi jo lahko povohal,
pobožal,
zmečkal,
raztrgal,
polizal,
s silo vstopil vanjo,
jo prežvečil in izpljunil,
jo ljubkoval kakor dete,
jo posipal z mesečino
in ji pel o pozabljeni zgodbi dveh …
Če bi bilo morje manj črno,
prav v tistem trenutku,
ko si pogasil ogenj na obali mojega oceana.
Nije svejedno koje je boje more
jer ima odsjaj u očima
i u smijehu i u zalutalim mislima.
Ukradeno vrijeme ostaje
sakriveno iza vrata nenapisanih pjesama,
prekriveno džezom
i razbacanom odjećom.
Nismo imali vremena
da bismo se srkali,
da bi strah očistili koštica,
pa bi silhuete napunili mekano padajućim
cvjetovima trešanja ili bresaka ili čak nekih novih početaka.
Tako sem te voljela
da bi mogla polako
iz pukotina mog života
iz davno presušenih najava
od kamenitih ostataka nekada blagog iščekivanja,
proteči suza.
Da bih ti u dlanove
tako voljene
tako ljubazne
stavila golu dušu.
Pa bi je mogao osjetiti među prstima,
zajedno sa rupama,
mrljama,
borama
i poderanim rečenicama
koje ništa ne znače,
a ujedno su sve što sam ja.
Kako bih je mogao ponjušiti,
pomaziti,
zgužvati,
poderati,
polizati,
silom ući u nju,
prožvakati je i ispljunuti,
maziti je kao dijete,
posipati je mjesečinom
i pjevati joj o zaboravljenoj priči dvoje …
Kad bi more bilo manje crnije
upravo u onom trenutku
kad si ugasio vatru na obali mog okeana.
Pa še to …
Pozabila sem ti povedati,
da bom pod odlepljenim robom
nekega neizogibnega jutra
našla najino samoto.
Ko se bova stopila v blag spomin,
spodobno ločen v dveh genomsko nepovezanih krdelih,
ne bo gnezda,
ki bi ga spletla pod nadstreškom najine bližine.
Takrat bosta najini imeni vklesani,
vsako v svoj kamen.
Edino veter bo v prvih dneh pomladi šepetal besede,
ki bodo padale na priprta usta očaranih ljubimcev.
In ptice se bodo, kot od začetka časov,
zvesto vračale v svoj stari dom.
I još ovo…
Zaboravila sam ti reći
da ću ispod odlijepljnog ruba
jednog neizbježnoj jutra
naći našu samoću.
Kada ćemo se rastopiti u blagu uspomenu,
pristojno rastavljenu u dva genomski nepovezana čopora,
neće biti gnijezda
kojeg bismo bili ispleli ispod nadstrešnice naše blizine.
Tada će naša imena biti uklesana,
svako u svoj kamen.
Jedino će vjetar u prvim danima proljeća šaptati riječi
koje će padati na pritvorena usta očaranih ljubavnika.
I ptice će se kao na početku svih vremena
vjerno vraćati u svoj stari dom.
Ne glasba,
papirnato letalce naju čaka,
da se nanj to popoldne vkrcava skupaj.
In preletiva griče zamujenih priložnosti,
se, naslonjena na topli zrak, povzpneva do vrha poželenja
in se z vriskom in smehom spustiva strmo navzdol.
Tik nad tlemi nama uspe obrat proti soncu,
kjer se, če pogledaš s tal, pomanjšava v drobni piki,
ki se topita v zahod.
Le večer, rahlo pijan, vidi najine resnične nakane;
ni stvari, ki je njegovo staro srce še ni doživelo.
On ve, da čisto potiho premikava zemljino os,
in pohujšljivo spreminjava poti ptic selivk,
žgečkava morje z napačnimi tokovi
in prepričujeva mlade breze v greh,
ko jim kaževa slike grčavih hrastov.
Dobrohotno se zamaje in nama pomežikne,
preden ga noč popolnoma izrine z zabave.
Ve, da letališče ne čaka na naju.
In da bo jutro neprizanesljivo.
Do takrat pa nama privošči dvoje:
tako klavir kot saksofon.
Ne muzika,
već aviončić od papira čeka na nas
da se ovo popodne u njega zajedno ukrcamo.
I da preletimo brda propuštenih prilika,
da se oslonjeni na topli vazduh popnemo na vrh strasti
i da se vrišteći i smijući se, strmo spustimo prema dolje.
Tik iznad poda uspijevamo napraviti zaokret prema suncu,
gdje se, ako pogledaš sa poda, smanjimo u male tačkice
koje se tope u zalazak.
Samo veče, blago pijano, vidi naše prave namjere;
nema toga što njegovo staro srce nije još doživjelo.
Ono zna da sasvim tiho pomičemo zemljinu os
da kvarno mijenjamo rute ptica selica,
golicamo more pogrešnim strujama
i nagovaramo mlade breze u grijeh
dok im pokazujemo slike kvrgavih hrastova.
Ono se dobrohotno njiše i namiguje nam,
prije no što ga noć potpuno otjera sa zabave.
Ono zna da aerodrom čeka na nas.
I da će jutro biti nemilosrdno.
A do tada nam priušti dvije stvari:
kako klavir tako saksofon.
stojim ob robu
mimo gre razmajan avtobus,
mimo gre parnik iz prigod Toma Sawyerja,
mimo gre torek izpred desetletja,
mimo greš ti,
in še enkrat greš mimo,
in še vedno te smem ljubiti samo takrat,
ko nihče ne spleta mojih misli
v kitke malih svetlolasih punčk
ali v bele vence za neveste,
v pletenice, da nahranijo ognjišča.
stojim ob robu.
zamudila sem ladjo
za preskok na drugo celinko,
ki bi v resnici ne bila nič bolj cela
kot ta, na kateri sem ostala.
zvenim in vem:
svet je poln ogledal,
nikoli ne morem vstopiti tja,
kjer se vidim,
da sem.
stojim na rubu
prolazi rasklimani autobus,,
prolazi parobrod iz priča Toma Sojera,
prolazi utorak od prije desetljeća
prolaziš ti
i još jednom prolaziš,
i još uvijek smijem te voljeti samo tada
kad mi niko ne plepliće moje misli
u pletenčice rusokosih lutkica
ili u bijele vijence za nevjeste,
u pletenice da nahrane ognjišta
stojim na rubu.
zakasnila sam na brod
za skok na drugu notu celinku
koji zapravo ne bi bio ništa cjeliji
od ovog na kojem sam ostala.
zvučim i znam:
svijet je pun ogledala,
nikad ne mogu ući tamo
gdje vidim sebe
da jesam.
